White balance

Tu ću stavit cijelu priču da se ne miješa s vašim sastavcima. Nekako je lakše čitati kada je sve na okupu.

1. dio
2. dio
3. dio
4. dio
5. dio
6. dio
7. dio
8. dio
9. dio

Tog dana je sniježilo. Meke, bijele, sićušne pahulje padale su na ulicu i tamo se brzo topile.
Bilo je toplo za to vrijeme godine. Inače je uvijek već bilo bijelo i bilo je snijega do koljena.
Možda ipak neće biti bijelog Božića. „Gdje je nestao?“, pitam se.
U nosnice mi se uvukao miris kolačića. Onaj slatkasti miris cimeta, oraha, badema, voća, krema, biskvita.
Čujem sat kako kuca. Već je podne.
Pokušavam biti optimistična i misliti kako će do sutra snijeg ipak dovoljno napadati.
Krovovi kuća su se već lagano zabijelili.
Možda mi se ostvare snovi.



Budim se. Nešto bliješti vani. Gledam kroz prozor.
Gle, čudo. Toliko snijega. Sve je tako bijelo. Tako blještavo. Oči zabole od tog blještavila.
Hodam polako hodnikom, no, tamo nema nikoga. Jedino crvene lampice svijetle. Bor je zauzeo pola dnevnog boravka. Ugledam darove ispod.
„Neću ih sada otvoriti, čekat ću roditelje.“, kažem sama sebi.
Potrčim u sobu i spremim se. Idem van.
Već na vratima osjećam koliko je zapravo hladno vani. Ulice izgledaju kao da se cirkus sprema doći u grad. Sve je puno treperavih svjetala i natpisa:“Sretan Božić i blagoslovljena Nova Godina“. Izlizani natpisi, no, ustaljeni u narodu.

Ugledam brdo. Vidi mnoštvo djece na njemu. Kada sam se približila uvidjela sam kako su to moji poznanici.
Ljudi iz moje prijašnje, ali i sadašnje škole. Nema puno cura. Neke koje ja ne znam.
No, dečke znam. I to vrlo dobro.
Ugledam poznatu priliku kako stoji na vrhu, ograđena snijegom i gruda ostalo mnoštvo u podnožju brda. Iza brda nalazi se nekakav kip. Nešto slično onoj pregradi prije ulaska u cirkus.
Netko me povuče za vrat i baci na pod. Snijeg mi se zavukao pod odjeću. Zimske radosti, neki bi rekli. Ja kažem zimske gadosti.
Vičem i vrištim da me puste, no, oni ne žele. Uspijem se osloboditi i potrčim prema kipu. Gledam dečke i smijem im se. Oni mi uzvraćaju zlobne osmjehe i govore:“Amy, nećeš se izvuč. Znaš da ćeš završiti u snijegu, opet.“
Znam to i prihvatih situaciju. Tako je i svake godine. Vidim jednog dečka i potrčim prema njemu. Skočim na njega obuhvativši ga rukama oko vrata. Nisam smjela to učiniti, no, baš me briga. Odmah je saznao da sam to ja.
„Moraš ti mučiti ljude?“, priupita me.
Okrenuo je glavu i poljubio me. Onako silovito, kao da to već dulje vrijeme želi učiniti.
„Čemu to? Zar ti nemaš još jednu u nizu svojih cura?“, upitah ga.
„I da imam, nema veze. Ti si počela, tebe ću okriviti.“- kaže zlobno smiješeći se osmjehom koji poznajem.
„Baš ti hvala. Anđeo si.“, uzvratim mu s velikim osmjehom na svojem licu.

Pustim ga i padnem u snijeg.
„Vidi, Amy nam je pala u snijeg. Da pozovem dečke ili da šutim? Hm, hm...“, kaže mi stisnutih očiju.
„Daj šuti. Ne zezaj se s takvim stvarima. Dobro znaš da ne podnosim snijeg.“, zakolutam očima i osmjehnem se lagano.
„Da, da. Nakovrčat će ti se kosica. Jadna!“
„Hoće.“, odgovorim ponosno s nosom u oblacima.
Istog trena on se baci i padne na snijeg.
„Mogla si spomenuti da je tvrdo...“, kaže trljajući lakat.
„Mogao si pretpostaviti da je tvrdo. Znaš, zemlja je tvrda.“, odgovorim sarkastičnim glasom.
Legao je pored mene, povukavši me još dublje u snijeg i primivši me za ruku.
„Što ako netko vidi?“, upitam ga zabrinuto.
„Već su nas ljudi vidjeli zajedno...“, on odgovori potpuno opušteno.
Zaklopio je oči i prekrižio noge. Udomaćio se na snijegu.
Osjetila sam ubod na svojoj koži. Dlanu, točnije. Pogledala sam ga i vidjela potok krvi koji se slijeva niz ruku. Primila sam snijeg i stavila ga na ruku, ostavljajući crveni trag u netaknutom snijegu. Ono što je bilo blještavo bijelo postalo je crveno od moje krvi.
„Amy, krvariš. Daj da vidim.“, rekao je i silovito povukao moju ruku.
„Boli me to.“, rekla sam i povukla ruku prema sebi.
Očistila sam krv i pogledala kožu. Bila je netaknuta.
„Daj mi desnu ruku. Odmah.“, zaprijetila sam mu.
Bez protivljenja mi je dao ruku.
Njegova ruka bila je crvena. Krvavo crvena. Cijeli dlan je bio prekriven krvlju.
„Što se dogodilo?“, priupitala sam ga strogim glasom.
On se samo ustao i otišao. Ostavio je trag svog tijela u snijegu i narušio bjelinu svojom krvlju. Netaknuta priroda sada je bila taknuta.
„Što mu se dogodilo?!“, upitala sam samu sebe zarežavši.

Potrčah doma. Dečki s brda su me čudno gledali. Znaju da ne volim trčati i da nikada skoro ne trčim. Osim ako negdje ne gori.
„Amy... Di gori?“, upitao me jedan.
Nisam odgovorila i nastavila sam trčati. Jedan dečko je potrčao zamnom.
„Zašto trčiš?“, upitao me gledajući me iz žablje perspektive. Naime, bio je niži od mene.
„Ja, on, krv, snijeg.“, rekla sam bez daha. „On je ozlijeđen. Želim znat što mu je!“, povikala sam.
„Amy, izgleda da si se zabunila. On nije bio danas na brdu. On već leži doma tjednima. Loše mu je. Nešto ga je napalo, on ne smije van.“, gledao me kao da sam spremna za ludnicu.
„NEMOGUĆE!! Bio je sa mnom! Poljubio me, držali smo se za ruke. Tamo!“, pokazala sam prstom.
„Tamo nema ničega. To je netaknuti snijeg. Bolje da te odvedem doma.“, brižljivim glasom je govorio praveći me ludom.
Prepustila sam se. Odveo me doma.
„Znam da smo bili zajedno. Znam da smo bili zajedno. Znam da smo bili zajedno.“, govorila sam dok smo išli doma. Nisam sklapala oči, smo sam tupo gledala u pod.
„Jesi pušila nešto? Konzumirala nešto?“, poveselio se mogućem odgovoru.
„Znam da smo bili zajedno.“, nastavila sam.
Osmjeh mu je pao s lica.
Došavši doma, unio me preko stepenica i položio na kauč.
„Ako me trebaš, samo me zvrcni. Odmori se. Ozbiljan sam.“, rekao je.
Znala sam da se nije šalio. On je bio vragolan jednako kao i ja. Ni njemu ni meni osmjeh nikad nije silazio s lica, a sada smo oboje bili prestrašeni, iako za druge stvari.
„Hvala B. Puno mi znači što si me doveo doma.“, rekla sam mu umiljato. Ne volim ga zvati punim imenom/nadimkom, pa ga zovem samo B.
Spavala sam. Činilo se kao da je trajalo danima. Probudivši se, automatski sam posegla za mobitelom i pogledala koliko je sati.
„20:06. Koliko je bilo kad smo došli doma?“, zapitala sam se.
Nitko se još nije vratio kući. Čudna pojava s obzirom da je uvijek netko doma.

Čula sam zvono na vratima. Jedva se ustavši, došla sam do njih i pogledala kroz špijunku.
Povukla sam kvaku i širom otvorila vrata. Nikoga nije bilo tamo.
„BU!“, B je iskočio i preplašio me.
„Budalo! Srce će mi stati!“, povikah.
„Sorry, Amy. Ti znaš da ja tebe volim i da te ne bih htio strpati u bolnicu. Pa što bih ja bez tebe??“, rekla je pomalo zlobno i sarkastično.
„Da, da. Daj uđi. Zima je.“
Ušao je i otresao snijeg sa sebe. Gledao me pomalo zabrinutim pogledom, ali s umjetnim osmjehom na ustima.
„Jesi bolje?“, upitao me.
Kimnula sam glavom gledajući u pod.
„Doći će Dez danas i posjetiti te. Naravno, opet će ti htjeti prodati travu. Hoćeš ju kupiti?“, upitao me , „Mislim, ako želiš, mogu ja pušiti s tobom. Praviti ti društvo. Bila bi mi čast.“, rekao je i iskreno se nasmiješio.
Voljela sam to što je u mom životu. Uvijek je bio pun razumijevanja na svoj uvrnuti način. Uvijek se smijao i uljepšavao mi dan. Kao pravi brat.
„Dobro znaš da ću kupit. Uvijek kupujem od Deza. Mora se riješiti čovjek toga, a i prilično je jeftino. Naravno da ću kupiti.“, rekla sam napokon s osmjehom.
„I da, voljela bih da sa mnom pušiš.“, nadodam.
„Ja idem sad, doći će Dez, ti isposluj to malo s njim, spusti cijenu ako možeš, uzmi što više. Uzmi sve što nudi i vidimo se za jedno sat vremena. Donijet ću svoju polovicu novaca.“, rekao je u žurbi. Opet je išao kod cure.
„Vidimo se B. Ne moraš se žurit.“, rekla sam grleći ga.
Izašao je iz kuće i zalupio vratima.
Nedugo nakon njega opet se začulo zvono.
„Što si zaboravio?“, upitala sam otvarajući vrata.
No, na vratima nije bio B, već on.
„Isuse. Uđi! Rekao je B da si bolestan i da ne možeš ići van.“, rekla sam zanemarujući scenu na brdu.
„Bolestan?? B se samo zeza..“, rekao je.
„Super mi je bilo na brdu. Volio bih ponoviti to.“, rekao je i primicao se prema meni. Samo odjednom njegove ruke su bile obavijene oko mog struka.
„Prelijepo mirišeš.“, rekao je stavljajući svoju glavu na moju.
„Objesi mi noge oko struka.“, rekao je što sam ja automatski napravila. Lagano sam poskočila i objesila noge. Shvaćala sam čemu ovo vodi.
Hodao je prema mojoj sobi i lagano me spustio na krevet. Krenuo je prema prozoru i počeo spuštati rolete. Uto zazvoni zvono.
„Shit, moram otvorit. To je vjerojatno Dez. Čekaj tu.“, rekla sam užurbano.
Potrčah prema vratima i otvorih ih.
„Bok Dez. B mi je rekao da ćeš doći.“, rekla sam mu.
„Oo da. I vidi što nosim.“, mahao je vrećicom po zraku.
„Upravo sam dobio i odlučio sam to podijeliti s tobom. Makar znam da će i B pušiti.“, rekao je s osmjehom na licu.
„Cijela vrećica 100 kuna, ako naravno nije problem.“
„Deeez, ljubavi. Može za 80?“, cjenkala sam se kako mi je B i rekao.
„Pošto te ja taaako volim, dat ću ti za 85.“, povisio je cijenu.
„Ajmo reći da može. Hvala Dez.“, rekla sam poljubivši ga u obraz.
Pružio mi je paketić dok sam mu ja istovremeno pružala novce.
„Bilo mi je drago poslovati s tobom. Dođem ja ponovno uskoro.“, rekao je spremajući se otići.
„Čekaj, Dez. Moram te pitati nešto. Što je s njim? B je rekao da je bolestan, ali on je u mojoj sobi.“, rekla sam nadajući se normalnom odgovoru.
„Moolim? U tvojoj sobi je?“, upitao je počevši trčati.
„Amy, tu nema nikoga.“, zaderao se preko kuće.
Ušla sam u sobu i vidjela da je prazna. Krevet je bio netaknut unatoč tome što sam ležala na njemu. Ispod kreveta i u ormarima nije bilo nikoga.
„Jesi pušila nešto prije?“, upitao me Dez grleći.
„Ovaj, da. Gljive.“, rekla sam sarkastičnim tonom. „Sigurna sam da je bio tu.“, rekla sam zabrinuto. „Možda je otišao dok smo pričali.“
„Amy, on leži u krevetu već danima. Ako ne i tjednima.“, rekao je gledajući me brižno.
„Daj mi tu vrećicu. Nećeš ti meni ništa pušit danas.“, rekao je pomalo ljuto.
„Ne, oke sam. Samo sam umorna. Bit će sve super, vjeruj mi. B će me pazit.“, rekla sam ulijevajući mu pouzdanje.
„B ne zna na sebe paziti, kamoli na tebe. Bolje da ja ostanem s vama.“, prišao mi je i zagrlio me.
„Dez, zbilja ne treba. Znaš da te volim i znaš da želim d ostaneš, al realnost je da ti ne možeš ostat. Stvarno. B će me paziti. Obećajem.“, rekla sam sigurno.
„Dobro. I ja tebe volim mala.“, rekao mi je i izašao van.
Vratila sam se u sobu i zatekla poznato lice.
„Čovječe, di si bio? Šta je ovo?!?!“, počela sam histerizirat.
„Amy, tu sam cijelo vrijeme. Nije tebi dobro danas.“
Ležao je na krevetu i gledao me svojim crnim očima.

„Dođi sad kod mene. Legni tu.“, rekao je glumeći zavodljivog tipa.
„Nema šanse. B će sad doć.“, rekla sam odbijajući dražestan poziv.
„Kakve veze B ima sad? Važniji ti je on od mene??“, upitao je ljutito.
„Da znaš, i je. On mi je kao brat.“, suprotstavila sam mu se, no, svejedno mu prišla i poljubila ga.
„To se traži mala!“, bio je sretan.
„Sad idi. Ne želim da budeš tu kad B dođe.“, rekla sam tjerajući ga.
On je samo ustao, prohodao hodnikom i promrmljao sebi u bradu nešto kao:“Vidjet će kuja s kim se zajebava!“.
Imala sam još malo vremena pa sam se odlučila istuširat.
Nisam ni ušla u kupaonu, a već se začulo zvono.
„Šta je ovo. Svi danas dolaze k meni. Ne možeš se ni istuširat normalno.“, promrmljala sam.
Kroz špijunku sam vidjela B-a.
„Hej dušo.“, rekla sam otvarajući vrata.
„Hej, srećo.“, uzvratio mi je poljupcem. „Jesi dobila išta zanimljivo?“
„Znaš da jesam.“, rekla sam i počela mahati vrećicom.
„Opa, Amy. Zadivljuješ me. Ima toga tu, ima. Ako Bog da, ostat ćemo napušeni neko vrijeme. Par dana. Više-manje.“, rekao je zlobno se smijajući.
„Ha-ha. Daj šuti i motaj to.“, uvalih mu vrećicu u ruku i poljubih ga.
„Ovaj, B. Bio je tu dotični. I Dez je bio tu. I kad je D ušao u sobu, on je nestao. Čim sam ja ponovno ušla u sobu, on je ležao na krevetu.“, ispričala sam B-u u jednom dahu.
„Amy. Ozbiljan sam sad. S tobom se nešto događa. Ludiš!“, rekao je zbilja ozbiljnim tonom, neuobičajenim za njega.
„Ne ludim. On me čini ludim. B, saznat ću šta se događa. I ti ćeš mi pomoći.“, uzvratila sam s namjerom u glasu.
„Nemam ti što pomoći. On leži u krevetu već danima. Ne diže se. Ne može. Amy, on je bolestan!!“, povikao je B.
„NE! Bio je na brdu i bio je kod mene! Znam što sam vidjela, nisam luda!“, počela sam se svađati s B-em, što je bilo neuobičajeno jer se nikada nismo svađali.
„AMY. SLUŠAJ ME! NIJE BIO NA BRDU!, povikao je oštrim glasom.
„Znam da je.“, tiho sam rekla i spustila se na pod.
„Lovi!“, bacio mi je smotani joint i upaljač. „To će te možda smiriti. Potrebno ti je to.“, rekao je ponovno običnim smirenim glasom,.
„Hvala.“, bacila sam joint na pod, ustala se i zagrlila ga.
Podigla sam joint i jednom rukom ga zapalila. Počela sam iskašljavati dim. Nešto je bilo čudno u jointu.
„B.. Šta je ovo?“, rekla sam teturajući po sobi. „Vrti mi se. Nikad mi se ne vrti od trave. B...“, izustila sam i pala na pod.
Probudila sam se 20 minuta poslije. Nije bilo nikoga u kući. Ležala sam na podu, a do mene je bila poruka.
„Morao sam otići. Sorry Amy. Volim te. B.“
Nešto se čudno događalo ovdje. B nikada nije samo tako otišao. Pokušala sam se dići, no, noge su mi otkazale. Samo sam ležala na podu i čekala nekoga da dođe.


Utonula sam sinoć u san. Probudila me svjetlost koja je dopirala iz prozora.
Opet je snijeg padao. Našla sam se na kauču. Bila sam sigurna da sam zaspala na podu.
Po običaju, poruka je bila na stolu.
„Vratio sam se i našao te na podu. Podigao sam te na kauč i otišao. Nisam te htio buditi. Joint ti je u sobi u tajnom pretincu. Nemoj ga pušit kad se probudiš. Čekaj mene. Lav ya. B.“
Volim njegove poruke. Uvijek su sažete i kratke.
Pored njegove poruke stajala je još jedna. Bio je to mali papirić.
„Smjestit ću te tamo di pripadaš!“ Nije bilo potpisa, no, učinih mi se da je prijetnja.
Tko bi to napisao? Nije bio B-ev rukopis.
Začulo se zvono.
Povikala sam nešto i netko je ušao.
„Booook ljubavii!“, vikao je B.
„Bok B.“, odgovorila sam jedva.
„Sorry zbog onog jučer. Stavio sam ti nešto novo u joint i kad si pala usrao sam se.“, ispovjedio mi se B.
„Budalo! Nisam se mogla dić!“, povikala sam.
„Neće se ponoviti.“, kleo se.
„Budi siguran da neće. Odsad si sama motam joint.“, izustila sam.
„Šta je ovo???“, povikao je B gledajući malu poruku bez potpisa.
„Odkud da ja znam!“, povikala sam natrag.
„Čekaj tu. Idem sredit neke stvari. Ne miči se.“, rekao je i nasmijao se. Znao je da se ne mogu pomaknuti.
Otišao je svojim čudnim trkom i zalupio vratima. Kroz prozor sam vidjela kako mu jakna udara u leđa. Nije ju zakopčao. Usporavala ga je jakna. Ubrzo je otišao iza ugla i nestao.
Shvatila sam da još uvijek nisam otvorila božićne poklone. Bacih se na pod i dopuzah do bora. Legla sam na leđa i počela trgati ukrasne papire. Jedan poklon je bio vrlo mali.
Prevrnula sam se i legla na trbuh podbočivši se laktovima.
Bila je to zelena satenska kutijica. Bila je poprilično dugačka. Otvorila sam ju i ugledala srebrni lančić s privjeskom 'Amy'. Unutra je bila poruka.
„Za moju ljubav od B-a.“, da sam mogla plakati, sad bih zaplakala. Bio je to najljepši poklon koji sam dobila. Zbilja sam se raznježila. Prošle godine sam ja njemu kupila srebrni s privjeskom 'B'. Bio je to baš gangsta lančić. Odmah mi se svidio. Al ovo, ovo nije ni blizu mom poklonu njemu. Otvorila sam i drugi poklon. Od Dez-a. Pametan moj čovjek.
Bio je to mali paketić trave umotan crvenom mašnom. Bila je to njegova posebna trava koju je čuvao mjesecima. Dobio ju je od prijatelja iz Grčke.
Treći poklon je bio najmanji. Tanak. Unutra je bio samo presavijeni papir.
„Vidjet ćeš ti za Božić. Smjestit ću te u tvoje najgore snove.“, pisalo je.
Bio je isti rukopis kao na maloj cedulji koju sam pronašla danas na stolu. Bilo je nešto čudno ovdje.

B je došao kod mene za točno dva sata. Vidjela sam ga kroz prozor. Nije se ni potrudio otvoriti ogradu već ju je preskočio.
„Bok A.“, rekao mi je.
„Bok B.“, uzvratila sam s čudnim pogledom. Nikad me još nije nazvao A.
„Vidjela sam tvoj poklon za Božić.“, nadodala sam i pohrlila prema njemu i zagrlila ga kao nikad prije.
„Hvala B. Volim te!“
„Drago mi je da ti se sviđa. I ja tebe volim.“, rekao je pomalo odsutno i automatizirano.
„B. Što se dogodilo??“, upitala sam oprezno.
„Ništa. Što bi se dogodilo?“, rekao je mumljajući melodiju neke meni neznane pjesme.
„Odsutan si i pričaš kao robot, to ne liči na tvoje uobičajeno ponašanje.“, uzvratila sam mu pjevajući Halidove melodije.
„Jel ti to pjevaš Bešlića?“, upitao me vraćajući se u stvarni svijet.
„Neki problem?“, rekla sam za oktavu više od svog uobičajenog glasa.
B i ja nikad nismo imali rasprave i svađe, dok ih ovih dana imamo.
Spazio je ostale poklone. „Opala, Dez ti je dao svoju grčku zalihu. Ne možeš bilivit. A šta je ovo?“, rekao je podizajući novi papir.
„Ne znam B. Nešto je čudno ovdje. Netko me želi učiniti ludom, što definitivno nisam.“
„Umišljaš dušo. Nitko te ne želi učiniti ludom.“, rekao je zamišljeno.
„Gdje si otišao ono?“, upitala sam ga.
„Samo obaviti nedovršene poslove.“, rekao je i brzo skrenuo na drugu temu. „Jesi gladna?“
„Ne.“, rekla sam hladno.
„Objasnit ću ti jednom. Shvatit ćeš sve kad dođe vrijeme za to.“, rekao je, pokupio stvari te napustio moju kuću.
Nisam shvaćala u čemu je stvar, ali zanimalo me.
Vratila sam se u dnevni boravak i vidjela 3 nove poruke na sekretarici. Jedna je bila njegova, jedna B-eva, a jedna je bila nepoznati broj.
Odlučila sam nazvati njega.
„Halo?“, rekao je ženski glas.
„Dobar dan! Mogu dobiti Tomislava?“
„Tomislava trenutno nema. Vani je s prijateljima. Želite ostaviti poruku?“
„Ne, hvala. Neka me samo nazove kad dođe doma.“
„'Đenja.“, rekla je žena i poklopila slušalicu.
Ovo je bilo čudno. Svi su rekli da je on bolestan i da leži danima u krevetu.
Obukla sam jaknu i otišla do Deza.
Pozvonila sam dvaput prije nego što mi je njegov tata otvorio vrata.
„Oh, bok Anamaria. Trebaš Ariana?“, rekao je iznenađenim glasom
„Dobar dan. Da, trebala bih ga.“, rekla sam.
„Uđi. U svojoj sobi je.“
Pokucala sam prije nego što sam ušla i povukla kvaku.
„Bok Dez.“
„Amy. Šta ti radiš tu?!?!“, vikao je.
Nije bio sam. U sobi su bili B, B2, Dez i on.
„Što se događa?“, upitala sam.
„Ništa. Moraš otić. Sorry. Vidjet ćemo se kasnije. Doći ću kod tebe.“, rekao je B.
„Želim objašnjenje SAD!“, naglasih zadnju riječ.
„Ljubavi, kasnije. Ok? Idi doma sad!“, rekao je B.
Samo sam prevrnula očima i napustila sobu. Čula sam prigušeno razgovaranje.
„Skoro Aki, skoro. Ovo više ne smijemo dopustit. Skoro je saznala!“, vikali su svi u isti glas.
Na izlasku iz kuće zalupila sam vratima što sam jače mogla.
Popela sam se svojim stepenicama i ušla u kuću. Vidjela sam kako su me svi gledali s prozora Dezove sobe. B je izašao i počeo se penjati mojim stepenicama.
Potiho sam zaključala ulazna vrata i otišla u svoju sobu.
B je rekao da je joint u mom tajnom pretincu. I nisam ga smjela pušiti. Okušala sam svoju sreću još jednom. Uzela sam upaljač i zapalila vršak.
Čula sam zvono na vratima. B se derao da mu otvorim. Digla sam rolete i povukla dim. Tako da on može vidjeti.
Počeo je histerično lupati po prozoru i vikati da ne pušim to.
U roku dvije minute samo sam se srušila na pod ne mogavši se micati. Prozori su bili protuprovalni i B nije mogao razbiti staklo.
Čula sam kako se spustio stepenicama.
Iz tajnog pretinca je virila poruka do koje nisam mogla doći.
Zaspala sam.

Kad sam se probudila ležala sam na krevetu. B je našao rezervni ključ.
Pospremio je moj nered na podu. Opet je ostavio svoju poruku.
„Glupačo. Koji ***** si radila s tim? Jesam ti rekao da to ne diraš! Jesam ti rekao! Mogla si se ubit!“, pisalo je.
To nije bilo njegovo uobičajeno ponašanje.
Čula sam otvaranje ulaznih vrata. Čula sam korake kako odjekuju hodnikom. Čula sam otvaranje vrata svoje sobe.
On je ušao.
„Bok Amy.“, rekao mi je.
Nisam mu htjela odgovoriti.
„Ti bi trebao biti bolestan i ležati u krevetu.“, izustila sam dok su se njegove oči povećavale.
„Ja i ležim u krevetu.“, rekao je zlobno.
Više nisam ništa shvaćala.
Gledala sam u lampe na stropu ne doživljavajući ga.
Odlučio je zavući se u moj krevet.
„Skini tenisice!“, povikala sam.
Poslušao me, otkrio i zavukao se.
„Vidiš. Ležim u krevetu.“, rekao je smijajući se.
Podigla sam mu desnu ruku. Vidjela sam ožiljak s brda. A B je rekao da on nije bio na brdu.
Zaspala sam dok me on promatrao.
Kad sam se probudila više ga nije bilo.

Na podu sam vidjela blato koje je palo s njegovih tenisica.
Čula sam B-a kako ulazi u kuću.
„Evo moje glupače.“, rekao je frknuvši.
„Da super. Sada odi.“, rekla sam dok su mi se suze skupljale u kutovima očiju.
„Hej, nemoj plakat. Žao mi je.“, vidljivo mu je bilo žao.
„Previše se ispričavaš ovih dana. Bio je on tu.“
„Nemoguće. On je u bolnici. Završio je na infuziji prije 3 dana. Na Zaraznoj je gore.“
„Ne nije. Bio je kod Deza jučer.“, rekla sam suprotstavljajući mu se.
„Amy, nije. Kod Deza smo bili smo Ivan, Dez i ja.“
„VIDJELA SAM GA.“, povikala sam dok mi je glas pucao na pojedinim slogovima.
„Čekaj tu.“, rekao je i otišao.
„A ne, pomaknut ću se. Otić ću na Mars.“, pričala sam sama sa sobom.
Netko tu mene pravi ludom.
Čula sam dva para koraka kako hodaju hodnikom.
Ušli su B i Ivan.
„Vodimo te u Zaraznu. Pa ćeš povjerovat.“, rekao je Ivan.
Podigao me i nosio kroz kuć, preko stepenica i lagano ubacio u auto te sjeo pored mene. B je sjedio naprijed, a vozio je Ivanov tata.
Dez je išao drugim autom iza nas.
Za pola sata našli smo se u Zaraznoj. Ivan me podigao i nosio do Tomislavove sobe.
I stvarno, on je ležao tamo.
„Što se događa? Vidjela sam ga!“, povikala sam. „Ležao je sa mnom prije 3 sata.“
„Amy, to je nemoguće. On je tu 3 dana.“, rekao je Ivan mašući njegovim kartonom. „Vidiš, piše 3 dana. Od ponedjeljka.“, rekao je. Gledala sam s nevjericom.
„Želim doma.“, izustila sam.
Ivan me podigao i počeo nositi van.
„Ivane, sigurna sam da sam ga vidjela. Pomozi mi.“, riječi su izlazile iz mene bez mog nadzora.
„Ne mogu ti pomoći. Ali kažem ti, kloni se B-a. On će te ubiti.Ozbiljan sam. Kloni ga se. Istjeraj ga iz kuće ako moraš. Poslušaj me!“, rekao je sa strahom u očima.
To su zadnje riječi koje sam čula prije nego sam opet utonula u san.

I, kade ce se nastaviti prica? Ovo mi lici na A. Christie :) Jako mi se svidja tvoj nacin pisanja, kad pomislis d sve moze biti rijeseno, ti opet zapetljas. Rekla bih da je ovo lijeoa bozicna prica, ali ne znam bas, moram cekati kraj :)

Ne znam. Sutra vjerojatno opet pišem. Ne bih znala, nikad nisam čitala A.Christie.
Hvala! :D
Da, ima puno nedoumica. iskreno, ni ja ne znam kraj. Pišem kako mi ideje dolaze.
oo ne, nema tu lijepe božićne priče.

Na kraju će ih ona sve pobit

Hahahahha. Nikad ne znaš. Možda. Benc je sad negativac :D
No, tko zna. Možda baš Brzi truje Amyn um :D

Neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee
Nemože taj preslatki lik bit negativac.A-a

Budeš sve vidjela. Imam jednu ideju za sutra.

Ali nemože on biti negativac :((

Daj šuti. Vidjet ćeš sve :D

misliš pročitat?
Ok,.Al nesmije bit on negativac.

Mora. Jedino tako priča funkcionira.

:(

:D

Sigurna sam da nije, a sve je pocelo tako idilicno: snijeg, bozicni ugodjaj i onda te netko prca u mozak. Jedva cekam vidjeti tko!

Ma ziher ovaj jebeno ludi kraš hhahaha

Hahahha. Kraš je 3 dana u bolnici, molit ću lijepo.
@Tea da, prvo idila, a ona Amy postane luda.

Amy je napisao/la:

Hahahha. Kraš je 3 dana u bolnici, molit ću lijepo.
@Tea da, prvo idila, a ona Amy postane luda.

Je, je, opet ces smisliti nesto da dodatno zakompliciras :) I bas me zanima, ne samo tko te to prca, nego i kako????

Sve ćeš pročitati u nastavcima koji slijede.
Naravno, bit će komplikacija još :D

Jel od zalutalog metka stradao?

Nije.

Bas se veselim citanju! :)